Izraelski ovčar

Izraelski ovčar je hananska rasa psa koja je možda postojala u istočnom mediteranskom primorju milenijumima, što se može zaključiti po drevnim skulpturama.

Izgled

Izraelski ovčar, u Izraelu poznat kao ( na hebrejskom: כלב כנעני bukvalno ‚‚hananski pas”, Kelev Kna’ani) a u drugim zemljama Levanta kao ( na arapskom Kaleb Kanaani), tipični je parijski pas po izgledu. To su psi srednje veličine, klinaste glave, uspravnih i nisko smeštenih ušiju sa širokom osnovom i zaobljenim vrhovima. Njihovo spoljašnje krzno je gusto, oštro i ravno, kratke ili srednje dužine. Gustina unatrašmjeg krzna zavisi od godišnjeg doba. Raspon boja je od crne do krem, tu spadaju sve nijanse od braon do crvene, obično sa malim belim belezima, ili su beli sa mrljama u boji. Sve vrste tačkica dolaze u obzir, kao i bela ili crna njuška ili celo lice.

Dr. Rudolfina Mencel, koja je proučavala pustinjske parijske pse i varijacije u izgledu, svrstala je ove pse u četiri tipa: 1) one koji izgledaju kao ovčari, 2)one koje izgledaju kao dingo austalijski psi, 3)one koje ozgledaju kao škotski ovčari( border koli), 4) one koje izgledaju kao hrtovi.

Dr. Mencel je zaključila da je izraelski ovčar vrsta nastala od parijskog psa 3. tipa- vrsta ovčara ( odnosi se na vrstu farmerskog ovčara pronađenog 30tih godina 20. veka koji je bio srednjeg rasta, sličniji današnjem graničnom ovčaru a ne današnjem ovčaru grubog krzna.

Kada je pisala prvi zvanični standard za izraelskog ovčara, dr. Rudolfina Mencel je rekla: ‚‚Mora se pridati posebna važnost stavkama koje razlikuju izraelskog ovčara od nemačkog ovčara, na koga on nekad jako liči: ozraelski ovčar je četvrtast, oblast između rebara i zadnjih nogu je ktatka, prednje noge uspravne, zadnje noge pod manjim uglom, vrat je veoma otmen i uzvišen, rep povijen preko leđa kada su uzbuđeni, kas mu je kratak ( vidite takođe koja je razlika u glavi i boji)

Vrste variraju negde između ostalih izraelskih ovčara i onih koji se mogu naći u Izraelu i ostatku sveta.

Veličina

Mužjaci

  • Visina: 50-60 cm (20-24 inča)
  • Težina: 18-25 kg (40-45 funti)

Ženke

  • Visina: 45-50 cm (18-20 inča)
  • Težina: 16-19 kg (35-42 funte)

 

Temperament

Izraelski ovčari imaju jak instinkt za preživljavanjem. Oni brzo reaguju i oprezni su sa nepoznatim osobama, reagovaće na bilo koje uznemiravanje naglim lajanjem, što ih čini odličnim psima čuvarima. Iako su defanzivni, oni nisu agresivni i veoma su dobri sa decom u porodici ali mogu biti oprezni sa drugom decom ili defanzivni kada se vaše dete igra sa drugim detetom. Inteligentni su i brzo uče ali mogu im dosaditi aktivnosti koje se stalno ponavljaju i mogu ignorisati naredbe ako nađu nešto što ih više zanima.

Aktivnosti

Izraelski ovčar može učestvovati u takmičenju gipkosti pasa, poslušnosti, šoumen takmičenjima, sa lopticama, praćenju ili čoporima. Instinkti u čoporima se mogu meriti raznim testovima. Izraelski ovčari koji ispoljavaju osnovne instinkte u čoporu mogu se trenirati da učestvuju u takmičenjima sa čoporima.

Zdravlje

Generalno, izraelski ovčar ne podleže poznatim naslednim problemima.

Iako je ova rasa jedna od najzdravijih, veterinar dr. Džordž A. Padžet nabrojao je bolesti koje su u nekom trenutku uočene kod izraelskog ovčara: hipotiroidizam, epilepsija, progresivna retinalna atrofija (PRA), kriptorhizam, displazija kuka, displazija lakta, iščašena čašica i osteohondritis zgloba ( osteochondritis dissecans-OCD)

Istorija

Izraelski ovčar je nastao u drevno doba kao parijski pas u drevnom Hananu, a to je obalast koja danas otprilike obuhvata Izrael, Pelestinske teritorije, Liban i zapadne delove Jordana.

Ovo jedan od najstarijih pasa, datira još iz biblijskog vremena. Pećine Einan i Hajonim su mesta gde su pronađeni najstariji ostaci ovih pasa (pre više od 10000 godina). U Bibliji se na više mesta spominju lutajući psi i psi koji rade za ljude.

U Sinajskoj pustinji izrezbarena stena, koja datira od prvog do trećeg veka p.n.e., oslikava psa koji po dimenzijama i obliku izgleda kao Izraelski ovčar.

U Aškelonu je pronađeno groblje za koje se veruje da su ga napravili Feničani od sredine 5. veka p.n.e. U njemu se nalazilo 700 pasa, svi pažljivo sahranjeni u istom položaju, na boku, sa savijenim nogama i repom uvijenim oko zadnjih nogu. Arheolozi misle da postoji velika sličnost između ovih pasa i ‚‚Beduinskih parijskih pasa” ili izraelskog ovčara. Jedan sarkofag koji datira s kraja četvrtog veka p.n.e. pronađen je u gradu Sidonu u Libiji a na njemu su Aleksandar Veliki i kralj Sidona naslikani kako love lava koji je po građi sličan psima Aškelona i po izgledu sličan izraelskom ovčaru.

Oni su ovako preživeli do 1930. kada je Rudolfina Mencel došla na ideju da ove inteligentne pse koji uglavnom žive u pustinjama iskoristi kao pse čuvare rasutih jevrejskih naseobina. Prof. Mencel je upitana od strane jevrejske paravojne organizacije Haganah da im pomogne da sagrade organizaciju za službu pasa koja će kasnije postati ‚‚Unit Oketz”. Ona je uhvatila i nabavila divlje i poludivlje izraelske pse. Ona je radila sa poli-slobodnim i slobodnim psima posebnog tipa tako što ih je mamila u svoj kamp i dobijala njihovo poverenje. Ona je takođe uzimala gomile štenadi i uočila da se oni izuzetno lako pripitomljavaju. Prvog uspešno pritomljenog zdravog psa je nazvala Dugma ( što znači primer). Dr. Mencel je uočila da su psi izuzetni prilagodljivi, lako se mogu dresirati i pripitomiti. Trebalo joj je oko šest meseci da uhvati Dugmu a za nekoliko nedelja je mogla da ga vodi u grad i da se vozi autobusom. Počela je program uzgoja 1934. obezbeđujući radne pse za vojsku a štenad je davala da budu kućni ljubimci i čuvari domova. Započela je selektivni program odgoja da bi dobila rasu koja je danas poznata kao izraelski ovčar.

1949. dr. Melcer je osnovala Insitut za orijentaciju i pokretljivost slepih a 1953. počela je da dresira izraelske ovčare da budu vodiči slepima. Iako je uspela da trenira nekoliko pasa, uočila je da je rasa previše nezavisna i premala da bi se generalno koristili kao psi vodiči, iako su neke od njenih pasa uspešno koristila deca.

Njen program za odgoj odvijao se u Institutu, gde je ustanovljena fondacija izraelskih ovčara odgojenih u štenari a nosi ime “B’nei Habitachon”. Kasnije je snabdela odgojom Shaar Hagai Kennels, a oni su nastavili da uzgajaju izraelskog ovčara. Posle njene smrti 1073. Shaar Hagai Kennels je nastavio sa programom uzgoja prema njenim instrukcijama. Pored toga, nastavilo se kontrolisano sakupljanje pasa originalne vrste, uglavnom iz beduinskih pustinja Nedeve.

Sakupljanje divljih izraelskih pasa nikako nije nestalo. Poslednja dva psa koja su pokupljena u Negevi sredinom 90tih godina 20. veka i većina izraelskih ovčara koja je živela na otvorenom, uništila je izraelska vladu u borbi protiv besnila. Čak je većina beduinskih pasa danas pomešana sa drugim rasama iako Mirna Šibolet godišnje posećuje Negev tražeći dobre vrste koje žive kod beduinskih kampova koje može ukrsti sa svojim psima i tako ojačati gene.

Priznanje rase

Izraelski ovčar je prvo priznat od strane Izraelskog kenel kluba 1953. a od strane FCI-ja (Federation Cynologique Internationale) 1966. Prv prihvaćeni standard je napisala dr. Mencel.

Kenel klub iz Velike Britanije zvanično je priznao ovu rasu u decembru 1970.
1986. prvi izraelski ovčari su doneti u Finsku Sha’ar Hagai Kennel-a iz Izraela.

Izraelski ovačari u SAD

7. septembra 1965. dr. Mencel je poslala četiri psa Ursuli Berković iz Oksnarda iz Kalifornije, i to su prvi izraelski ovčari u Americi. Američki Hananski klub pasa je formiran iste godine i od ovih prvih izveštaja se vodi evidencija o poreklu ovih pasa.

Izraelski ovčari u Kanadi

Prvi izraelski ovčar je stigao u Kanadu 16. maja 1970. Psi su došli iz štenare u Delaveru.

Kanadski hananski klub ( Canadian Canaan Club CCC) formiran je 1972. a prvi rukovodilac kluba je izabran 15. marta 1973. Klub je od tada raspušten.

Izraelski ovčar je dobio ulaz u Raznovrsnoj klasi Kanadskog kenel kluba 1. decembra 1975. U januaru 1993. ova rasa je prihvaćena u Radnoj grupi jer Kanadski kenel klub nije imao Herding grupu u to vreme.

Izraelski ovčari u Vrlikoj Britaniji

Prvi izraelski ovčar je donet u Veliku Britaniju iz Damaska 1965. pre nego što je postao priznata rasa.

Decembra 1970. priznao ih je Kenel klub i ova rasa je bila svrstana u Servisnu grupu.

U maju 1992. se održao inauguralni sastanak Hananskog psećeg kluba Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije. Od 1996. rasa je počela da bude brojnija u Velikoj Britaniji iako je još uvek prilično brojčano mala.

 

Izvor: Wikipedia

Morate se ulogovati da postavite komentar.