Irski vučji hrt

Irski vučji hrt ( na irskom:Cú Faoil, izgovor na irskom: [ˈkuː ˈfˠiːlʲ]) je rasa domćeg  pitomog psa (Canis lupus familiaris) a naročito su to lovački psi koji love uz pomoć brzine i čula vida. Njihovo ime potiče od njihove svrhe ( oni love vukove) a ne od njihovog izgleda. Irski vučiji hrt je najviša rasa psa.


Izgled

Standard Američkog kenel kluba ovako opisuje ovu rasu ‚‚ Visokog rasta i impozantnog izgleda, irski vučji hrt je izvanredan u kombinovanju snage i brzine sa oštrim vidom. Najkrupniji i najveći od galopirajućih lovačkih pasa, generalno je grubog krzna, rasa koja liči na hrta; veoma mišićav, jak iako skladno građen; pokreti su mu laki i aktivni, glava i vrat visoko podignuti, rep podignut na gore delom sa malim zavojem ka ekstremitetima”. Boje koje dopušta Američki kenel klub su siva, prugasta, crvena, crna, čisto bela, bledomrka, boja pšenice i čelično siva. “ Američki kenel klub dozvoljava ‚‚bilo koju drugu boju koju ima rasa ‚‚deerhound”. Visina koju je odredio AKC je : ‚‚minimalna visina za odrasle mužjake: 81cm (32 inča), za ženke 76cm (30 inča) Minimalna težina: oko 55 kg (120 ibs) za mužjake, oko 48 kg (105ibs)za ženke. Treba težiti ka velikom rastu uključujući visinu ramena i proporcionalnu dužinu tela, a poželjno je i da se čvrsto ustanovi rasa čiji psi imaju  prosek ( minimum) od 81cm do 86cm (od 32 do 34 inča).” Standardi visine i težine u Irskoj i Engleskoj se malo razlikuju.


Temperament

Irski vučiji hrtovi su tihi po prirodi i veoma jednostavne životinje. Oni često stvore jaku vezu sa porodicom sa kojom žive i mogu postati prilično destruktivni i zlovoljni ako ostanu sami na neki duži vremenski period. Uprkos tome što su im jako potrebni njihovi vlasnici oni su generalno malo uzdržani sa totalnim strancima. Ne bi trebalo da su teritorijalno agresivni prema drugim pitomim psima ali su rođeni sa posebnim veštinama i uobičajeno je da lovački psi gone druge pse kada se igraju. To je specifično ponašanje pri lovu a ne borbeno ponašanje za teritorijalnu dominaciju. Većina irskih vučijih hrtova su nežni sa decom i svesni su njihove veličine i moći. Njih je veoma leko dresirati. Oni dobro reaguju kada im se čvrsto ali nežno i dosledno komanduje. Međutim kroz istoriju od ovih pasa je zahtevano da rade na velikoj udaljenosti od njihovih gospodara i da nezavisno razmišljaju kad love pre nego da čekaju detaljne komande i to se još uvek može uočiti kod ove rase.


Irski vučiji hrtovi su danas daleko od onih koji su ulivali strah u srca Starih Rimljana. Oni su često omiljeni zbog njihove lojalnosti, privrženosti, strpljenja i predanosti. Iako su nekada u prošlosti korišćeni kao psi čuvari, za razliku od nekih rasa, irski vučiji hrt je često nepouzdan u toj ulozi jer su oni često prijateljski nastrojeni prema strancima iako njihova veličina može da zastraši stranca. Zbog toga je ovaj pas dobar kada je čoveku potrebna zaštita. Kada su oni ili njihove porodice vlasnici u nekoj opasnosti, oni ispoljavaju neustrašivu prirodu. Pisac i uzgajIvač irskih vučjih hrtova Linda Glover veruje da ih njihova bliskost sa ljudima čini jako svesnim i osetljivim na zlu volju ili zlobne namere koje su prema njima upravljene što ih čini odličnim zaštitnicima pre nego psima čuvarima.


Zdravlje

Kao većina krupnih rasa pasa, irski vučji hrtovi imaju relativno kratak životni vek. Procene njihovog životnog veka variraju između 6 i 10 godina a 7 godina je prosek. Dilataciona kardiomiopatija i rak kostiju su glavni uzroci smrti i kao kod svih pasa sa udubljenim grudima, torzija želuca (nadutost) je uobičajena; ova rasa takođe pati od naslednog intrahepatičkog portosistemskog šanta.


U privatno finanasiranom istraživanju koje je vođeno pod okriljem Američkog kluba za irske vučje hrtove a bazirano na istraživanju vlasnika, irski vučji hrtovi su u Sjedinjenim američkim državama od 1966. do 1986. imali prosečnu starost od 6, 47 godina i najčešće umirali od raka kostiju. Po novijem istraživanju od strane UK Kenel kluba, prosešna starost im je 7 godina.


Irski vučiji hrtovi ne bi trebalo da dobijaju neku dodatnu hranu kada im dajete dobru hranu za pse. Generalno je prihvaćeno da oni treba da se hrane od malena nisko proteinskom hranom za odrasle pse ( 19 do 21% proteina). Danas većina uzgajivača preporučuje da im ne treba davati dodatnu hranu da bi im se usporio brz rast.


Irski vučji hrtovi su najviši od svih rasa pasa. Oni su pogodni za seoski život, ali njihov umereni profil po pitanju energije im dozvoljava da se poprilično dobro prilagode i prigradskom i gradskom životu, pod uslovom da imaju odgovarajuće aktivnosti.


Istorija

Ova rasa je veoma stara. Postoje naznake da je doneta u Irsku 7000. godine p.n.e. Ovi psi se pominju kao cú ( a to se prevodi na razne načine- lovački pas, irski gonič, pas za rat, vučjak itd) u irskim zakonima i irskoj literaturi koja datira iz petog veka, ili po irskim sagama iz starog irskog perioda 600-900 godine p.n.e. Ova rasa skoro da je nestala ali je uspešno oživljena trudom komandira britanske armije D.E. Grejema. On je razvio modernu rasu irskog vučjeg hrta. Oni su danas dobro afirmisani kao pratioci i čuvari. Reč ‚‚Cu” je često bio cenjeni prefiks na imenima ratnika kao što je Cu Chulainn, čuvar Ulstera kao i kod kraljeva što označava da su oni bili vredni poštovanja i lojalnosti jednog Cu-a.


Period pre 19. veka

Po drevnim spisima i izrezbarenom drveću oni su kao rasa postojali još pre 272. godine p.n.e. Međutim postoje indikacije da su postojali čak 600. godine p.n.e. kada su Tektosage i Tolistobogi Kelti pustošili Delfe. Preživeli su ostavili zapise o žestokim Keltima i ogromnim psima koji su se borili sa njima. Pominjao ih je i Juluje Cezar u njegovom spisu Galski ratovi a 391. godine p.n.e. o njima je pisao rimski konzul Kvintus Aurelius Simakus koji je na poklon primio sedam ovih pasa da se bore protiv lavova, medveda a po njegovim rečima ‚‚ceo Rim ih je gledao u čudu”.


Drevni narodi su ih odgajali kao lovačke pse i zvali su ih Cú Faoil. Irci su nastavili da ih gaje za ove svrhe kao i da im čuvaju domove i štite stoku. Cuchulain, ime koje se bukvalno prevodi kao ‚‚lovac Culaina”, svoje ime je dobio kao dete, tada znan kao Setana, ubio je svirepog psa čuvara Culaina nateravši ga da se ponudi kao zamena.


Za vreme engleskog osvajanja Irske, samo plemićima je bilo dozvoljeno da imaju irske vučije hrtove a koliko će ih imati zavisi od titule. Oni su bili veoma poželjni i često su davani na poklon važnim osobama i stranim plemićima. Oni su bili pratioci kraljeva i živeli su sa njima u njihovim odajama. Engleski kralj Džon je oko 1210. predstavio irskog hrta Gelerta velškom princu Levelinu. Pesnik Vilijam Robert Spenser ovekovečio je ovog lovačkog psa u pesmi.


U njegovoj Istoriji Irske koja je završena 1571. Sv. Edmund Kampiuon opisuje lovačke pse koji su se koristili za lov vukova na planinama Dablina i Vikloua. Rekao je: Oni (Irci) imaju vukove i hrtove koje ih love, većih kostiju i udova od ždrebeta”. Zbog njihove popularnosti u inostranstvu, veliki broj ovih pasa je bio izvožen u evropske kraljevske dvorove, tako da ih je malo ostalo u Irskoj. To je dovelo do deklaracije koju je napisao sam Oliver Kromvel koja je objavljena u Kilkeni 27. aprila 1652. da bi se pobrinuli da je ostao dovoljan broj pasa koji treba da kontroliše populaciju vukova.


U 18. veku se govori o impozantnoj veličini, snazi irskog vučjeg hrta kao i njegovoj građi hrta. Bevik ga je u spisima 1790. godine opisao kao najvećeg i najlepšeg od svih vrsta pasa, visokog oko 90 cm, pretežno bele boje i boje cimeta, nešto nalik na hrta ali krupniji. Rekao je da im je pojava blaga, narav miroljubiva a snaga toliko velika da mu mastif ili buldog u borbi teško može parirati. Veruje se da je poslednjjeg vuka u Irskoj ubio čopor ovih pasa u Mišolu, u opštini Karlou 1786. koje je držao Gdin Votson od Balidartona. Preostali lovački psi koje su posedovali nekoliko familija čiji su članovi uglavnom potomci starih irskih starešina, postali su više statusni simboli nego lovački psi a za njih se kaže da su bili poslednji od svoje rase.


Vučji hrtovi u moderno doba

Engleski kapetan Džordž Augustus Grejem je zajedno sa nekoliko drugih uzgajivača odgovoran za reafirmaciju postojanja ovih pasa. 1879. je napisao: ‚‚Potvrđeno je bez ikakve sumnje da je u Irskoj i Engleskoj ostalo nekoliko primeraka ove vrste za koje se smatra da su irski vučji hrtovi iako nemaju potrebne dimenzije. Ova loza je sada u mom vlasništvu”. Kapetan Grejem je posvetio svoj život obezbeđivanju opstanka irskog vučjeg hrta. Zbog malog broja preživelih primeraka ove rase u programu za razmnožavanje koristilo se ukrštanje. Veruje se da su danska doga, ‚‚deerhound” i mastif odigrali svoju ulogu u Grejemovom stvaranju psa kakvog danas poznajemo. 1885. je Kapetan Grejem sa drugim uzgajivčima osnovao Klub za irske vučje hrtove i Stavke standarda rase da bi utvrdili i složili se oko ideala kojem uzgajivači treba da teže.


Ponekad se na irskog vučjeg hrta gleda kao na nacionalnu rasu psa Irske ali zapravo nijedna rasa nije nikada zvanično prihvaćena kao takva. Vučji hrt je kroz istoriju bio pas koga su samo plemići mogli da imaju a preuzeli su ga Britanci za vreme njihove vladavine u Irskoj. To ih je učinilo nepopularnim kao nacionalnim simbolom i plavi irski terijer je bio prihvaćen od strane republikanaca kao što je Majkl Kolins. Međutim, poslednjih godina, vučjeg hrta su kao simbol prihvatille obe vrste ragbi igara koje se organizuju po celoj Irskoj. Nacionalni tim iz ragbi lige ima nadimak vučji hrtovi a Irski ragbi savez koji rukovodi ragbi savezom, je 2010. godine promenio ime državnog A nacionalnog tima ( drugi nivo) u Irski vučji hrtovi.

Izvor: Wikipedia

Ostavite komentar